Zovem se Crvena

MOJI LINKOVI



Crvenih:33458

"I'm not crazy. My mother had me tested."

Posts

08.12.2016.

Podstaknuta Santicinim postom

Prije 2 i pol godine sam prestala trenirati košarku. Sada kada pogledam na te razloge, izgledaju mi tako mali i nevažni. Nešto sa čim bi se sada mogla izboriti. Ali tada, te kobne 2014 kada mi je dio po dio života išao nizbrdo, tada nisam imala snage da se i sa tim borim. Odustala sam od nečega što mi je život značio. Čuj mene značio, i sad je. U potpunosti, cijelim mojim bićem postojim da bih voljela i uživala radeći nešto što volim.
Možda ovo malo zvuči i otrcano, ali košarka mi je pomogla više nego i jedna osoba, učinila me sretnom, potpunom, svojom.
Te godine je došla nova mlada trenerica. Na početku smo bile ok dok nije čula nešto što je mislila da sam ja rekla. Što naravno nije bila istina. Bila je to dezinformacija. Par puta sam joj rekla da nisam ništa ja rekla, ali džaba, od tada smo bile na ratnoj nozi. Omalovažavala je moj igranje, skraćivala stipendiju, nije me puštala da igram.. Koliko sam puta znala u suzama se vratiti kući sa treninga. Dvorana za mene više nije bila sretno mjesto.
Uz to sve imala sam problema sa ligamentima. Mjesec dana nisam mogla hodati kako treba. I tako sam odustala. Napustila jedino ono što me istinski činilo sretnom.
Prošle godine sam se htjela vratiti kada sam čula da se timu vratio stari trener. Trener uz kojeg sam i zavoljela ovu igru. Trener Adem je bio neko ko nam je bio i trener, otac, brat, prijatelj, savjetnik, doktor.. ma sve. I on je galamio, i te kako se znao naljutiti da bi bacao stvari okolo, nebitno šta je to bilo, od trenerske table do stolica i telefona. Psovao je šta bi mu palo na pamet. Govorio bi nam na utakmicama da smo kao gliste na terenu. Šutao bi lopte toliko jako da su znale udariti od krov dvorane.
Na jednoj utakmici, kada je bilo poluvrijeme, kada su se svi igrači odmarali, mene je natjerao da pred punim tribinama vježbam lijevi dvokorak (ironija s obzirom da sam ljevak). I tako sam ja provela 15 minuta s njim "trenirajući" na pauzi.
Jedna utakmica posle Gradačca, igrali smo u Brčkom. Bili su produžeci i na kraju smo i pobijedile. Ali naravno, dok se publika spremala da napusti dvoranu a protivnice se uputile prema svlačionicama, mi smo odrađivale kaznu trčanjem kamikaze jer nismo slušale njegova upustva, bez obzira na pobjedu. Onako umorne i iscrpljene posle utakmice, trčale smo. Ali nismo se bunile jer smo znale da smo pogriješile.
Jednom prilikom na treningu nam je svima zalijepio trakom dominantnu ruku da bi cijeli trening koristile samo slabiju ruku.
Imali smo tu jednu pjesmu 'Hej od kad sam se rodio' ali malo izmjenjenu verziju: "hej od kad sam se rodio, koša nisam zabio, hej od sam se rodio lopte nisam poveo.." i naravno i to je trener za nas smislio jednom kada smo se vraćali u kombiju sa utakmice.

2009 godine posle jednog treninga, što je bilo učestalo da smo ostajale jer se prosto nikom nije išlo kući.

07.12.2016.

Dan sa ocem

Situacija 1:
Zagrlio mene otac danas, i kako me je tako jako stisnuo, svojim ramenom je pritisnu moje oko. Naravno, da ga opomenem, kažem ja:
- Oko mojee!
A on će na to:
- Ma i ti si moje oko.


Situacija 2:
*Pjevam ja i plešem kroz hodnik* - ne govorii ništa, prepustii se, uhvati ritam..
Otac prolazi kraj mene i dobacuje mi:
- uhvati se ti sine posla.

04.12.2016.

Kad staneš na šiljilo i polomiš ga a hitno ti treba i onda ti otac mora naoštriti skalpelom

Image and video hosting by TinyPic


Stariji postovi